Индустријске методе производње етанола углавном спадају у две категорије: ферментација и хидратација етилена. Ферментација, као традиционалан процес, дуго је била примарни извор етанола у разним земљама, а тренутно се сва алкохолна пића и око 75% индустријског етанола широм света још увек производе овом методом. Међутим, у последњих четрдесет година, развојем технологије хидратације етилена, ферментација је постепено замењена.
Ферментација троши велике количине зрна; око 4 тоне житарица или 12 тона кромпира потребно је за производњу 1 тоне етанола, што је резултирало високим трошковима, те је стога постепено укинут. Хидролиза дрвета, због великих улагања и високих трошкова, погодна је само за неколико земаља са богатим шумским ресурсима. Коришћење нуспроизвода из индустрије шећера или папира-као што су меласа (остатак шећера) и отпад од сулфитне пулпе-за производњу етанола се још увек користи у неким земљама, али је принос низак због ограничених извора сировина; на пример, само 1 тона етанола се може произвести од 15-20 тона отпада целулозе, који не може да задовољи велике-индустријске потребе. Иако се пољопривредни нуспроизводи и дивље биљке (као што су слама од пиринча, стабљике кукуруза или дивље воће) такође могу користити као сировине, проблеми као што су сакупљање, транспорт и ограничени расположиви ресурси остају. Све у свему, методе ферментације, ограничене доступношћу сировина и економском ефикасношћу, постале су недовољне да задовоље потребе производње великих размера.
У том контексту, постепено се појавила метода хидратације етилена. Компанија Схелл Цхемицал у Сједињеним Државама је индустријализовала директну хидратацију у Хјустону 1948. године, изградивши фабрику етанола са капацитетом од 60.000 тона годишње. Након тога, 1951. године, изградили су још једну фабрику етанола у Скоскуу са годишњим капацитетом од 35.000 тона, што је означило сазревање и широку примену технологије хидратације етилена.
